Linvud Barkli "Nismo stigli da se oprostimo"
"Želela je da kaže to kaže na bezbolan način, ali je isto toliko bilo važno da bude odlučna. Mogu da razumem da ti se ideja čini pomalo uznemirujućom, zaista razumem. Shvatam šta bi to moglo da ti se gadi u vezi sa čitavom stvari, ali ja sam već prošla kroz to, i kad ti kažem, dosta sam razmišljala o ovome i ovo je jedini način. Tako je to sa porodicom. Čovek mora da uradi ono što mora da uradi, čak iako je teško, čak iako je bolno. Naravno, ono što mi moramo da uradimo će biti teško, ali moraš da sagledaš situaciju u širem okviru. To liči na ono kad su ti rekli, ti verovatno nemaš dovoljno godina da se sećaš toga, da čovek mora da uništi selo da bi ga spasio. To je približno tako. Shvati našu porodicu kao selo. Mi moramo da uradimo sve što treba da je spasimo."
"Dragi Neko, ovo je pismo od nekoga drugom nekom, imena nisu potrebna, jer u suštini niko ne zna nikoga. Imena nisu toliko prokleto značajna. Svet se sastoji samo od stranaca. Miliona i miliona stranaca. Svako je stranac svakome. Ponekad pomislimo da znamo druge ljud, pogotovo one koji su nam navodno bliski, ali kad bismo ih stvarno znali, zašto se toliko često iznenađujemo sranjima koja prave? Na primer, roditelji se uvek iznenade ponašanjem njihove dece. Oni ih podižu od kad su bebe, provode svaki bogovetni dan s njima, misle da su neki prokleto jebeni anđelčići, a onda jednog dana policajci se pojave na njihovim vratima i kažu - ej roditelji, pogodite šta ima? Vaše dete je upravo razbilo glavu drugom detetu bejzbol palicom. Ili, ako ste dete, i čini se da je sve sasvim jebeno dobro, a onda jednog dana taj tip koji navodno predstavlja oca kaže zbogom, želim vam jedan lep život. A ti pomisliš, šta je ovo jebote? Tako, godinama kasnije, tvoja mama na kraju živi sa nekim tipom, i on deluje okej, ali ti pomisliš, gde je ovome kraj? To je život. U životu se stalno pitaš, gde je kraj? Jer ako kraj nije došao posle dugo, dugo, dugo vremena, znaš da ti jebeno sleduje. Sve najbolje, Neko."
